Godišnje ostane neobrađeno 900.000 hektara


U Srbiji svake godine ostane neobrađeno čak 900.000 hektara zemlje, a od davanja u zakup tog zemljišta prošle godine je u budžet otišlo samo 1,5 milijardi dinara. S druge strane, računica Privredne komore Srbije pokazuje da kada bi se na toj površini posejala samo pšenica, za godinu dana bi moglo da se požanje 3,5 miliona tona pšenice i zaradi čak 91 milijarda dinara, piše Press.

Da li Srbija ima previše neobradive zemlje ili je ona sa razlogom zapuštena jer je mahom u vlasništvu staračkih domaćinstava, polemika je koja se sve glasnije vodi u zemlji, a slični problemi potresaju i okolne države.

Hrvatska je, recimo, odlučila da aktivira milion hektara neobrađene zemlje, tako što će jednom godišnje kontrolisati seljake, pa će onima koji ne obrađuju oduzimati zemlju. Tamošnja vlada se sprema da u zakup stavi i privatno neobrađeno poljoprivredno zemljište, i već je izračunala da bi ovim projektom otvorila 50.000 novih radnih mesta, dok bi se u budžet slilo 300 miliona evra godišnje.

U Srbiji neobradivo poljoprivredno zemljište koje je u državnom vlasništvu može da se da u zakup, a u resornom ministarstvu tvrde da inspektori kontrolišu da li se poljoprivredno zemljište redovno obrađuje.

- U slučaju da se zemljište ne obrađuje, inspektori pokreću prekršajni postupak - tvrde u Ministarstvu poljoprivrede Srbije.

Kao glavni problem što Srbija i Hrvatska imaju istu muku sa neobrađenom zemljom, Milan Prostran iz Privredne komore Srbije navodi to da su domaćinstva u najvećem broju staračka i da o njima nema ko da brine.

- Kod nas se ne zna tačno ni ko je naslednik te zemlje. Zakon o nasleđivanju zemljišta mora potpuno da se promeni, da se zna ko je obavezan da ga obrađuje. Nerešena su i pitanja zadružne imovine, restitucije i slično. Pošto je poljoprivredno obradivo zemljište dobro od opšteg značaja, država mora da se ponaša kao najbolji domaćin, a to znači da dobro gazduje onim što ima - kaže Prostran.

Međutim, Goran Živkov, konsultant u Organizaciji za hranu i poljoprivredu pri Ujedinjenim nacijama (FAO), dodaje da EU uopšte ne prepoznaje kategoriju neobradive zemlje.

- Poenta je da za njih ne postoji neobrađeno zemljište. Postoji samo ono koje se već obrađuje. Srbija verovatno ima manje obradivog zemljišta nego što to pokazuje statistika. A to što je neobrađeno sa razlogom je u tom statusu. Ili je staro ili je neupotrebljivo. A da je neko imao računicu da na toj zemlji pravi biznis, sam bi to uradio. Zemljište koje niko nije obrađivao 20 godina, i ne treba da bude obrađeno, jer nema ni kupaca za njega. Tako da ne treba država to da predlaže seljacima, a kamoli da ih primorava da obrađuju ono što se ne da obrađivati - smatra Živkov.

Najviše zapuštenih oranica je u pograničnim delovima Srbije sa Rumunijom i Bugarskom, zatim prema Kosovu, u okolini Kuršumlije i Pirota, ali i u oblasti Deliblatske peščare.

(Ovu vest objavio je Press 19. oktobra)

Zapušteno imanje biće luksuz

Biti vlasnik zapuštenog poljoprivrednog zemljišta skoro svuda u svetu je luksuz, a uskoro će tako biti i u Srbiji. Ministarstvo finansija razmišlja o izmenama poreza na imovinu kojim bi visokim stopama „kažnjavalo“ nekorišćenje oranica i građevinskih parcela. Kada bi se to primenjivalo i na državu, mogla bi se nadati paprenim uplatnicama, pišu Večernje novosti.

Srbija, prema evidenciji Republičkog geodetskog zavoda, ima 884.046 hektara poljoprivrednog zemljišta. Od toga, u zakup izdaje oko 450.000 hektara obradivih površina. Od preostalih 430.000 hektara deo se ne koristi. Prema procenama Ministarstva poljoprivrede, oko 50.000 hektara. Ali država ovaj porez ne plaća.

- Država nije poreski obveznik u smislu plaćanja poreza na imovinu, ali je obveznik svih drugih obaveza - objašnjavaju u ovom Ministarstvu. - Ne obrađuje se uglavnom zemljište lošijeg kvaliteta i to u područjima gde su napuštena sela. Najviše na jugoistoku Srbije, i delovima centralne i južne Srbije. U onim područjima gde je poljoprivredno zemljište kvalitetno i gde živi veći broj poljoprivrednika prosečno se od četiri do pet poljoprivrednika nadmeće da dobije u zakup državno zemljište.

Iz ugla velikih poljoprivrednih proizvođača, izmena poreske politike bi išla u dobrom pravcu. Po mišljenju Miodraga Kostića, predsednika „MK grupe“, to je konačno prava mera.

- Smatram da će pomoći da se svaki centimetar poljoprivrednog zemljišta obrađuje, na šta upozoravamo godinama - kaže Kostić za „Novosti“. - Nema potrebe praviti razliku između privatnog, zadružnog, državnog ili bilo kojeg zemljišta. Niko nema prava da drži neobrađeno zemljište. To je prirodni resurs za koji postoji veliko interesovanje poljoprivrednih proizvođača, kompanija i svih onih koji se bave obradom poljoprivrednog zemljišta.

Najveće parcele državnog poljoprivrednog zemljišta su na prostoru 17 beogradskih opština. Kada se sve sabere, u prestonici je čak 40.000 hekatara državnih oranica. Najveći deo je zapao Paliluli - 17.135 hektara. Podaci Republičkog geodetskog zavoda pokazuju da je drugi Zrenjanin sa 38.276 hektara, a slede Sombor sa 34.890 i Sjenica sa 29.187 hektara. Veći porez na zapušteno zemljište, međutim, pogodiće privatne vlasnike.

- Razlikuju se procene o tome koliko se oranica u Srbiji ne obrađuje, a kreću se od 400.000 do 600.000 hekatara - kažu u Privrednoj komori Srbije. - Većina je, ipak, u privatnom posedu. Najveći deo se nalazi u pograničnim područjima, ali i u selima koja izumiru. Od 4.600 sela u Srbiji, oko 700 će nestati već za deset do 15 godina. U njima je 140.000 kuća u kojima niko ne živi i 50.000 brazda koje niko ne obrađuje.

Prodaja da sačeka

Nedavno pokrenuta inicijativa da država proda poljoprivredno zemljište, jer će ga privatnici racionalnije koristiti i njime bolje upravljati, u ovom trenutku, ipak, „ne pije vodu“.

- Država ne može da donese odluku o prodaji poljoprivrednog zemljišta dok ne uradi četiri stvari - kaže za „Novosti“ Milan Prostran, samostalni savetnik u Udruženju za poljoprivredu Privredne komore Srbije. - Prvo mora da se završi popis, da bismo znali šta sve u poljoprivredi imamo, zatim da se donese zakon o zadrugama, koji bi regulisao povraćaj zemlje zemljoradnicima i zadrugama. Takođe, mora da se sprovede Zakon o restituciji i izmeni Zakon o poljoprivrednom zemljištu. I na kraju, treba sačekati da cena zemljišta poraste.

Prihod od zemlje

Za skoro šest godina, od 2007. kada je država počela da vodi evidenciju o izdatim parcelama, pa do 28. septembra ove godine, od zakupa poljoprivrednog zemljišta ostvaren je prihod od 19.048.730.000 dinara, saznaju „Novosti“. Svaka lokalna samouprava ima godišnji program izdavanja obradivih parcela u državnoj svojini, koji mora da dobije „zeleno svetlo“ Ministarstva poljoprivrede. Od ukupnog prihoda ostarenog u poslednjih šest godina od iznajmljivanja obradivog zemljišta, u republičku kasu otišlo je 5.859.020.000 dinara, AP Vojvodina je dobila 5.570.114.000, gradovi 1.842.800.000, dok je opštinama pripalo 5.776.798.000 dinara.

(Ovu vest objavile su Večernje novosti 19. oktobra)

Koliko ima neobrađenih oranica?

Za razliku od Srbije, u razvijenim evropskim zemljama poput Danske, Holandije, Nemačke i Austrije, nema zakorovljenih njiva i pašnjaka. U poslednje tri decenije izgubljeno je oko 300 hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta u Srbiji, javlja RTS.

Na nekadašnjim oranicama sada su saobraćajnice, skladišta, industrijske zone, deponije ili divlja naselja, prenosi RTS.

Istovremeno, prema podacima Uprave za zemljište Ministarstva poljoprivrede, svake godine ostane neobrađeno od 200 do 350 hiljada hektara oranica. Za razliku od Srbije, u razvijenim evropskim zemljama nema zakorovljenih njiva i pašnjaka.

Na jugu i jugoistoku zemlje sve je manje obrađenih njiva, pašnjaci su zarasli žbunjem, jer nema stoke na ispaši. Povećava se i broj napuštenih oranica, vinograde nema više ko da okopava.

"Što se tiče bašta i oranica od nekih dvadesetak hiljada hektara obrađuje se oko 60 odsto. Ostalo zemljište je zapostavljeno", kaže pomoćnik za poljoprivredu predsednika opštine Pirot Goran Popović.

Ipak, kada je državna njiva veća, a nalazi se pored puta, veće su šanse da bude uzorana. Mnogo znači kada se zemljište nalazi u komadu, jer se na taj način štedi i vreme i novac.

Besparica i sve manje radno sposobnih u selima utiču na kvalitet obrade zemlje.

Sekretar Udruženja Privredne komore Srbije Milan Prostran kaže da se zemljište raubuje i od zakupaca i od vlasnika zemljišta koji nemaju dovoljno kapitala da ga dovedu do nivoa plodnosti.

"Mi smo na tom istom zemljištu, samo pre dvadeset godina, ostvarivali za 50 posto veće prinose", podseća Prostran.

Za razliku od domaćinstava južno od Save i Dunava, koja obrađuju u proseku oko četiri hektara i tek po neku njivu uzetu u zakup od komšije, u Vojvodini se nalazi najveći deo državnog zemljišta.

"U regionima kao što je Srem, cena zakupa zemlje u pojedinim lokalnim samoupravama, kao u Irigu iznosi skoro 500 evra po hektaru. Inače prosečna cena zakupa za celu teritoriju Srbije je oko 160 evra po hektaru", ističe direktor Uprave za poljoprivredno zemljište Zoran Knežević.

Prošle godine od zakupa 265.000 hektara obradivog zemljišta, opštine, Pokrajina i Republika dobile su 4,8 milijardi dinara, a ove godine preko pet milijardi.

I pored Zakona o korišćenju poljoprivrednog zemljišta, inspektori godinama ne pišu kazne onima koji mogu, a ne obrađuju njive. U Ministarstvu finansija za sada samo razmišljaju o mogućem dodatnom oporezivanju vlasnika zakorovljenih njiva.

(Ovu vest emitovala je RTS 5. novembra)

Ko brine o hektarima zaparloženih oranica

Iako je pre gotovo mesec dana ministar finansija i privrede Mlađan Dinkić najavio mogućnost da neke od propalih poljoprivrednih dobara preuzmu biznismeni iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, još uvek nema podataka ni koje su firme spremne „za udaju“ niti su poznati detalji tog načelnog dogovora, piše Danas. U prvoj najavi pomenuta je korporacija PKB, koju je posle problema sa poslovanjem preuzeo Grad Beograd, (pa je predlog izazvao reagovanje gradonačelnika Dragana Đilasa) ali je bilo naznaka i da se misli na dobro „Dragan Marković“ iz Obrenovca, ili na PIK Zemun.

U svakom slučaju, ministar je u isti kontekst stavio i problem velikog broja poljoprivrednih firmi koje su u stečaju, a „u pojedinim slučajevima nije jasno da li stečajni upravnici rade u interesu države ili krupnog kapitala koji je u privatizaciji i doveo firme do propasti“. Ali, niti se zna broj firmi u toj kategoriji, niti koliko zemljišta poseduju a još manje, koliko je površina neobrađeno.

Prema podacima Ministarstva za poljoprivredu, država u svom posedu ima 425.500 hektara, a od toga je preko lokalnih samouprava, kroz licitaciju izdato u zakup nešto više od polovine, 260.000 hektara. U tom skoru nalaze se i neke od firmi iz stečaja, jer su i one velikim delom radile državnu zemlju, ali imale su i svoju koja je preneta na upravljanje stečajnim upravnicima.

Problem je i u tome što država ne raspolaže ni podacima koliko je poljoprivrednih firmi u stečaju. A samo u Vojvodini, gde je broj preduzeća propalih u privatizaciji najveći, od ukupno 624 stečajna postupka, više od stotinak je iz oblasti agrara, a još toliko je vezano za tu granu pa je logična pretpostavka da su one, zaokružujući proizvodni proces, takođe raspolagale nekim zemljištem. Još toliko propalih poljoprivrednih preduzeća procenjuje se da je i na teritoriji centralne Srbije. Među njima se nalaze i nekada poznati kombinati, ugledna i ogledna dobra i velike zemljoradničke zadruge, a svi su raspolagali čitavim kompleksima obradivog zemljišta. I pored toga, podatke o imovini firmi iz stečaja ne vodi ni sud pred kojim se postupak vodi, niti lokalne samouprave na čijem su području. Često, ni u izveštaju stečajnog upravnika ne navodi se koju je površinu firma obrađivala, koje je zemljište bilo u njenom vlasništvu a koje je iznajmljivala ili koristila a u posedu je države. Još manje je poznato kako se koristi zemljište „zarobljeno“ u stečajnom postupku. Savesti stečajnog upravnika ostavljeno je da odluči da li će ga i kome izdati u zakup ili, posebno ako je na dobroj lokaciji, prodati (transparentno ili ne) kako bi se finansirali troškovi stečajnog postupka. Još je više nepoznanica o sudbini zemljišta firmi koje se nalaze u likvidaciji ili restrukturiranju, a i među njima je veliki broj iz propalih privatizacija.

Da je evidencija obradivog zemljišta u potpunom haosu potvrđuje i sekretar Odbora za poljoprivredu u Privrednoj komori Srbije Milan Prostran, koji za Danas kaže da će neka realna slika moći da se dobije tek kada bude okončan popis u poljoprivredi.

- Ovih dana, posle završenog popisa poljoprivrednih domaćinstava, počelo je popisivanje državne zemlje i površina koje su u posedu preduzeća ili zemljoradničkih zadruga, kojim će biti obuhvaćene i parcele firmi iz stečaja, restrukturiranja ili likvidacija. Preliminarni podaci očekuju se tokom januara a konačan bilans dobićemo sredinom naredne godine. Tek će tada biti poznato pravo stanje u agraru i moći će da se rešavaju i neka suptilnija pitanja u zemljišnoj politici, poput metodologije iznajmljivanja državnog zemljišta, koja sada više liči na podelu plena u lokalnim samoupravama nego što je to racionalno gazdovanje javnim resursom - kaže Prostran i ocenjuje da je popis u poljoprivredi, koji je poslednji put rađen pre 52 godine, projekat od nacionalnog značaja.

Na meti

Najveći broj poljoprivrednih preduzeća nisu dospela u stečaj zato što im je bilo zatvoreno tržište, niti zbog loše proizvodnje ili poslovne politike. Naprotiv, to je uglavnom posledica loše privatizacije, a čak trećinu od ukupnog broja čine firme koje su, uglavnom po Vojvodini, kupovane kako bi se oprao novac iz narko poslova Darka Šarića. Spekuliše se da je na taj način kroz zemlju prošlo više od dve milijarde evra, a neke slobodnije procene pominju čak i cifru od osam milijardi. U mreži tih bosova, preko berze ili na aukcijama Agencije za privatizaciju, našao se veliki broj poljoprivrednih firmi koje su kupovali Antun Stanaj, Mile Jerković, Zoran Ćopić ili njihovi najbliži saradnici i rođaci. Ti kupoprodajni ugovori su raskinuti kada se pre pet godina zahuktala istraga iz akcija „Memfis“ ( u kojoj je za šverc cigareta osuđen Stanaj) i kasnije „Balkanski ratnik“ (gde je u velikoj meri razotkrivena Šarićeva mreža). Iz tog „portfelja“ koji je činilo oko 50-ak firmi, za 11 preduzeća, koja su posle raskida ugovora ušla u restrukturiranje, Agencija za privatizaciju formirala je „zeleni pul“ kome je pridodala još i PIK Zemun i oberenovački poljoprivredni kombinat. Ali, čak ni za tu grupu firmi ne postoji zvaničan podatak o zemljištu kojim raspolažu, iako se poslovni rezultati prate. „Prvi pozitivni efekti su već vidljivi u postupcima objedinjene javne nabavke repromaterijala, gde su prosečne uštede oko 25 odsto ili 1,5 miliona evra, a samo kod nabavke semena postignuta je za 40 odsto niža cena od one koja se plaćala pre objedinjavanja. Bolje cene, takođe za oko 40 odsto niže nego ranije, dobijene su i kod iznajmljivanja poljoprivredne mehanizacije, a kako su se popravili i prihodi, po prvi put nakon niza godina, preduzeća iz pula počela su da ulaze u zonu poslovnog dobitka“ kažu za Danas u Agenciji za privatizaciju. U pulu se nalaze Bačka iz Sivca, Omoljica, Agrobačka, „7. juli“, Mladi borac, Jadran, Mala Bosna, Vojvodina, Bratstvo jedinstvo, Seme Tamiš i Dolovo, a pridodati su PIK Zemun i „Dragan Marković“ iz Obrenovca. Ipak, daleko je veći broj firmi koje su u nadležnosti Agencije posle raskinutog ugovora, a nisu obuhvaćene objedinjenim upravljanjem. Milan Prostran iz Privredne komore Srbije, podseća da se tu nisu našli Vršački vinogradi koji pod zasadima imaju više od 1.700 hektara, zatim nekada čuveni PIK Bečej koji je uzorno upravljao sa 27.000 hektara, ili Mitrosrem.

(Ovaj tekst je Danas objavio 15. novembra)