Izazovna partokratija


Demokratiju ovde remeti- partokratija, kao paralelni poredak kojim partije  (naravno ne sve, ni svi u njima) uzdižu svoje interese iznad opštih potreba i podrivaju politički i ukupan sistem vrednosti. Ovo upozorenje proizlazi iz niza istraživanja, ali se još ne primećuju ozbiljniji napori prozvanih da obuzdaju, a kamoli da otklone, takvo stranačko zastranjivanje kojim se  otežava traganje za izlaskom iz ekonomske krize i za oporavak poljuljanog poverenja u zvanične institucije.

Širenje uticaja partija izvan njihovog “opisa poslova”, ujedno je u suprotnosti sa evropskim kretanjima,  pa “izuzetnost” u tom domenu može da nam dodatno iskomplikuje put ka kontinentalnoj integraciji. Pogotovu što je među važnim kriterijumima za pridruživanje toj zajednici - suzbijanje korupcije, ovde, dobrim delom, proisteklom iz partokratije, kojoj se pripisuje i deo odgovornosti za ispodprosečni međunarodni rejting Srbije u više oblasti - zbog stanja zdravstva i putne mreže, slabe primene zakona a snažnog odliva mozgova...

Nepodobnost partokratije najuočljivija je u oživljavanju “moralno-političke podobnosti” kao kriterijuma za društveni status. Ankete pokazuju da građani masovno veruju, ili su se uverili, da do posla, vanrednih prihoda i viših mesta u hijerarhiji, znatno lakše dolaze članovi i simpatizeri nadležnih stranaka, na nacionalnom ili lokalnom nivou.

Takve kadrovske “produktivnosti” doprinele su uvećavanju sistemske kontraproduktivnosti. Članstvo u stranci ili aranžmani s njom, postali su, ukazuju ispitivanja javnog mnjenja, važniji od stručne kvalifikovanosti, profesionalne veštine, ekonomske logike, socijalne pravičnosti. Pritom je državni aparat predimenzioniran do neisplativosti, a ta etatizacija je kombinovana s partijskom privatizacijom ljudskih sudbina, podeljenih na perspektivnu svojtu i “ostale”.

Nije, naravno, svuda i uvek tako. Reč je o ekscesima koji su uzeli maha, ali i izazvali rascep u društvenom biću. Na primer: uporedo s rastom javnog nepoverenja u izabrane političke organe, raste i učlanjivanje u stranke koje te organe čine. U stilu: biće mi bolje da se uhvatim u kolo iako mi se ne sviđa kako se igra…

Članova partija u Srbiji je danas oko dva miliona, što je približno ravno broju pripadnika SKJ u bivšoj SFRJ, s tom razlikom što je ovde partijac sada gotovo svaki četvrti stanovnik, a onda je bio svaki deseti. U zapadnoj Evropi je takvo učešće po pravilu manje od pet odsto - prema evidenciji “Transparentnosti Srbija” objavljenoj u “Politici”. Procentualno višestruko nadmašujemo, na primer, i Britance i  Nemce, pa i Kineze, čija je KP najmnogoljudnija partija na svetu, ali tamošnjih 80 miliona članova čini tek šest procenata njihovog ukupnog stanovništva.

Pojedini  analitičari ocenjuju i da smo sada u državi koja je partijskija od prethodne. Čuju se i ironične opaske da je, za razliku od šengenske zone po kojoj se krećemo bez viza, u ovdašnjem unutrašnjem političko-poslovnom prometu ojačan specifičan “vizni” režim, u vidu partijske overe.

Sve navedeno ne osporava činjenicu da su stranke osnov parlamentarne demokratije i da su za nešto više od dve decenije ovdašnjih vanredno velikih iskušenja, neke od njih uspele da se modernizuju i da ubedljivom većinom, po prvi put u modernoj istoriji, kao prioritet afirmišu - izgradnju društva po ugledu na politički i ekonomski najrazvijenije sisteme. Zasluge za to pripadaju, svakako, i nizu visokokvalifikovanih partijskih kadrova, otvorenih za nova iskustva i posvećenih traganju za realnim mestom Srbije u svetu i sveta u njoj.

Utisak je, međutim, da su se, pritom, stranke “zaigrale” i prilično zanemarile neophodno usavršavanje sopstvenih redova za projektovano reformisanje društva. Ostale su, na primer, izrazito liderske: s praktično nesmenljivim vođama (i onih koji su pretrpeli seriju ubedljivih izbornih poraza) i mahom bez običaja da za tu funkciju konkuriše više od jednog kandidata, tako da na političkoj sceni u glavnim ulogama poduže gledamo iste ličnosti, dok se nove stranke pojavljuju pretežno kao posledice raskola oko liderstva unutar postojećih partija.

Nedovoljna demokratičnost (nesmenjivost, nekonkurentnost) unutar stranaka doprinosi i sputavanju demokratičnosti izvan njih. Učestale su primedbe da su ministarstva pretvorena u partijske feude; da se čelnici javnih preduzeća, pa i nekih s nejasnom vlasničkom transformacijom, postavljaju po dogovorima za međupartijsku raspodelu “izbornog plena”; da finansiranje stranaka nije transparentno; da se sloboda medija ograničava “doziranjem” oglasa koji su im glavni izvor prihoda…

Na mane partokratije upozorava i- slab odziv birača. Onih koji ne glasaju znatno je, po pravilu, više od onih koji glasaju za bilo koju stranku, a na nedavnim predsedničkim izborima ih je čak bilo i više nego ukupno glasača za obojicu finalista.

Takve ćuteće većine podsećaju na važnost izreke, da je za ustrojstvo opasnije kad narod ćuti nego kad na glas kritikuje. A partokratija se, za razliku od demokratije, baš zasniva na svakojakim aranžmanima- u tišini i u manjini…

Srbija je više puta dokazala da je u njoj mogućno što god mnogih drugih nije, pa i da se usavršavanju demokratije ispreči- partokratija. Morala bi da može i da se, kao mnogi drugi, oslobodi od partokratije.

Zadatak ne mora da bude težak kao što se sluti, jer to traže svi bitni akteri- građani, aktivisti, investitori, preduzimači, međunarodni partneri, a obećavaju i političari. A za start nove reforme, do koje im je, bar na rečima, svima stalo, dovoljan bi bio samo mali praktičan korak: da kvalifikovanost i profesionalnost budu neprikosnoveno važniji od partijske podobnosti. To bi bio onaj “prvi korak kojim počinje i najduži put”, a koji treba da prevalimo nizom reformi, pa i reformom mentaliteta.

Autor teksta je Momčilo Pantelić, član Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji

Foto: flickr.com by Universal Pops