Srbija i svet



Posle dužeg perioda konfrontacije sa SAD i vodećim zemljama Evropske unije, zbog njihovog priznanja Kosova i Metohije (KiM) kao nezavisne države nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti od strane predstavnika kosovskih Albanaca, vidljiv je napredak u odnosima i približavanje stavova vodećih političkih elita u Srbiji i zvaničnih politika tih država. Status kandidata za članstvo u EU koji je Srbiji dodeljen u martu 2012. godine predstavlja prekretnicu. Mnogo vremena od proglašenja i priznanja nezavisnosti KiM od strane većeg broja država među kojima su SAD i 22 zemlje EU, proteklo je u lobiranju naše diplomatije za ograničavanje broja priznanja, neslaganju o formi predstavljanja KiM na međunarodnim skupovima i diplomatskim konfrontacijama sa zemljama regiona kako u vezi statusa KiM, tako i oko drugih otvorenih i političkih pitanja.

Čitav ovaj period je obeležen javnim deklaracijama i praktičnim koracima ka „četiri stuba spoljne politke“ Srbije, sa intonacijom koja je usmeravala na ekvidistancu ili podjednaku bliskost sa Pekingom, Moskvom, Vašingtonom i Briselom. Ovakvo upućivanje nije sasvim odgovaralo stvarnosti zbog relativno hladnih odnosa sa SAD, zbog njihovog stava oko KiM, kao i sporenja sa vodećim zemljama EU u vezi funkcije EULEX-a, na koju se pristalo posle dužeg natezanja oko uloge UNMIK-a. Ovaj period, dakle, nije favorizovao evropske integracije Srbije kao prevashodni cilj Srbije.

U sadašnjem trenutku, posle raznih diplomatskih konfrontacija i zaokreta, Srbija je, čini se, stavila članstvo u EU u prvi plan, kao spoljnopolitički i unutrašnjepolitički prioritet, imajući u vidu visok stepen saglasnosti najvećih političkih stranaka oko ovog pitanja.

Iz ovog sledi potreba kanalisanja napora naše diplomatije, državnih organa i vodećih političkih aktera ka preduzimanju inicijative, kako na spoljnom, tako i na unutrašnjem planu za određivanje datuma početka pregovora o članstvu. To sa svoje strane podrazumeva primenu čitavog niza zakona donetih tokom poslednjih godina, a pre svega naglašenu borbu protiv korupcije, završetak reforme sudstva i dostizanje evropskih standarda u funkcionisanju državnih institucija. Ovo će zahtevati visok nivo discipline i konsenzusa i veliki napor celokupnog društva.

Sa svoje strane, ovaj prioritet ne bi smeo da ugrozi razvijene odnose sa Kinom i Ruskom Federacijom, niti sa drugim zemljama sa kojima je dostignut zavidan nivo saradnje. U tom svetlu, treba potvrditi želju Srbije za daljim razvojem odnosa u okviru Partnerstva za mir i evropskih bezbednosnih struktura.

Prostor koji pokrivaju zemlje u razvoju, u najvećem broju izjednačavane sa pripadništvom Pokretu nesvrstanih, predstavlja tržište koje čini više od milijardu stanovnika i za nas danas treba da bude područje od prevashodno ekonomskog interesa. U meri kojoj je to moguće, Srbiji bi trebalo da bude prisutna u tom delu sveta, na tržištu, ako i gde god u sadašnjem stanju naše privrede može konkurentno da nastupa. Ta vrsta obnovljenog interesa za nesvrstane zemlje nikako ne podrazumeva i institucionalno uključivanje Srbije u Pokret (nesvrstanih), što je isključeno već i samom čvrstom orijentacijom Beograda za ulazak u EU.

Neophodno je nastaviti dijalog sa Prištinom oko čitavog niza otvorenih pitanja i sprovoditi postignute dogovore, jer će to biti jedan od uslova u daljim integracijama. To ne znači da je neophodno bezuslovno popuštanje zahtevima Prištine, naprotiv. Mora se, pregovarati maksimalno dobrom voljom, diplomatskom elastičnošću i racionalnim argumentima, zasnovanim pre svega na ljudskim pravima i pravima manjina, a posebno na zaštiti srpskog kulturnog nasleđa na KiM. Koristeći već pokrenute pregovore o tehničkim pitanjima sa albanskim vlastima u Prištini trebalo bi razviti platformu na osnovu četiri tačke Borisa Tadića, kao predsednika, o pregovorima koji bi vodili rešenju kosovskog problema. Sa takvom platformom i pratećom dokumentacijom trebalo bi da se upozna Komisija EU kao i vlade zemalja takozvane kvinte.

Na drugom mestu, razvoj saradnje u okruženju i rešavanje otvorenih pitanja sa susednim zemljama, odnosno, vidljivi napori u tom pravcu, ojačali bi poziciju Srbije kako u regionu, tako i prema EU koja prolazi kroz specifičnu krizu.

Spoljna politika Srbije trebala bi da uloži posebne napore u sagledavanju reformi u EU koje se zavode i sprovode radi prevazilaženja ekonomske krize, jer će ove u svakom slučaju izazvati nove obaveze za zemlje članice a posebno postaviće se kao uslov za kandidate koji ranije nije postojao. U vezi s tim pažljivo bi trebalo pratiti šta se zbiva u upravljanju kod zemalja članica koje su doživele ogroman fiskalni deficit i spoljno zaduženje. Pripremljenost srpske ekonomije za unutrašnje i spoljne izazove svakako je važan element nastupa Srbije u reformisani upravljački ambijent EU što nameće kombinaciju spoljnopolitičkog nastupa i razvojne socijalno ekonomske politike.

Istovremeno, poboljšanje odnosa sa susedima predstavlja preduslov za naglašeniju ekonomsku saradnju, naročito na prostoru bivše Jugoslavije, što bi trebalo da bude od koristi za sve učesnike te saradnje, a naročito za Srbiju. S time u vezi, za Srbiju su posebno značajni regionalni projekti poput CEFTA.

Osnaženi međunarodni položaj Srbije biće veoma važan i zbog opšte ekonomske krize, koja u našem slučaju nije puki proizvod svetske ekonomske krize. To, ukratko znači, da će novoformirana vlada morati da preduzima odlučne i izrazito nepopularne mere neposredno po konstituisanju. Za takve poteze biće joj neophodna i inostrana finansijska i druga podrška, koja je često makar ne neposredno, povezana sa međunarodnim položajem zemlje. Mirniji i predvidljivi tokovi na spoljnopolitičkom planu bi trebalo da otklone skepsu stranih investitora budućnosti oko međunarodnog položaja zemlje, ostavljajući drugim državnim institucijama da rade na poboljšanju opštih uslova privređivanja na unutrašnjem planu.

Na kraju, približavanje Evropskoj uniji radi punopravnog članstva mora biti nedvosmislen i stalni prioritet Srbije, bez obzira na trenutnu krizu u okviru EU same, jer to proističe iz osnovne istorijske  težnje srpskog društva da postane moderno evropsko, čemu od svoje obnovljene nezavisnosti kao moderne države stremi.

Našoj diplomatiji je neophodno i redovno istupanje resornog ministra u Narodnoj skupštini i  njenom Odboru za spoljne poslove. Takodje, u procesu provere kompetentnosti kandidata za šefove diplomatskih misija neophodno je, dostupno javnosti (prisustvo medija), saslušanje (hearing) u Odboru za spoljne poslove, koji mora da bude oslobođen partijskih naklonosti i predrasuda, kvalifikovan da ceni istinsku pripremljenost za rad.

Za ostvarivanje ciljeva spoljne politike, neophodno je reafirmisati profesionalizam u našoj diplomatskoj službi, ograničiti broj političkih postavljenja i insistirati na istinskoj kvalifikovanosti diplomata. Jedino na taj način može da se osnaži institucija Ministarstva spoljnih poslova - koje je u proteklom periodu često služilo kao nagrada ili utočište za partijske kadrove - čime bi se spoljna politika Srbije bila bolje vođena i ostvarivana.

Tekst je pripremljen u Forumu za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji