Rešavanje ekonomskih problema, prioritet u budućem radu Vlade Srbije



Šta se dešavalo u prethodnih deset godina

U periodu od 2001. do 2008. godine privreda Srbije ostvarivala je visoku prosečnu stopu privrednog rasta, između 5% i 6% godišnje. Rast privredne aktivnosti u tom periodu bio je ostvarivan pre svega kroz rast sektora proizvodnje nerazmenljivih dobara i usluga (trgovina, bankarsko-finansijske usluge, i sl), namenjenih domaćem tržištu.

Takav model rasta je bio moguć zahvaljujući činjenici da je domaća potrošnja (tj. tražnja) rasla veoma dinamično, budući da je finansirana značajnim prilivom sredstava po osnovu privatizacije, stranih direktnih investicija i kredita iz inostranstva. S obzirom da je značajan deo procesa privatizacije okončan, te da su pored nekoliko velikih javnih preduzeća, neprivatizovana ostala uglavnom preduzeća čija je tržišna pozicija i perspektiva neizvesna, dok je istovremeno usled svetske ekonomske krize priliv kapitala po osnovu kredita i investicija iz inostranstva značajno usporio, u prethodne tri godine došlo je do značajnog usporavanja privredne aktivnosti. Tako je u 2009. godini stopa privrednog rasta bila negativna, a u narednim godinama tek blago pozitivna, ali daleko niža od prosečne stope rasta ostvarivane u pretkriznom periodu. Efekti svetske ekonomske krize ubrzali su suočavanje sa činjenicom da u narednom periodu dinamičan privredni rast orijentisan na proizvodnju dobara i usluga za domaće tržište nije moguć, zbog toga što je došlo do znatnog smanjenja pomenutih dodatnih izvora finansiranja domaće tražnje. Stoga je vraćanje na visoke stope rasta bruto domaćeg proizvoda u narednim godinama moguće jedino kroz značajnije povećanje proizvodnje dobara i usluga namenjenih izvozu.

Trenutno ekonomski ambijent u Srbiji u 2012. godini može da se oceni kao dosta loš. U prilog ovoj činjenici govore nepovoljni pokazatelji standarda i ekonomskog stanja u Srbiji. Činjenica je da su u Srbiji nagomilani ekonomski problemi, što je uzrok niskog životnog standarda (41% prihoda stanovništvo troši na ishranu, što je posle Makedonije najviša stopa u Evropi), niske vrednosti prosečne zarade koja je oko 330 evra (prema EU standardima svaki stanovnik sa prihodima ispod 598 evra smatra se siromašnim), visoka je stopa nezaposlenosti oko 23.7%  (u Evropskoj uniji je 10.7%), visok je deficit platnog bilansa, slaba likvidnosti privrede i sl.

Deficit platnog bilansa  je dosta visok i povećava se iz godine u godinu, što ima niz negativnih konsekvenci i predstavlja dugoročno neodrživo stanje. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije, deficit je sa 5.228,6 miliona evra 2010. godine povećan na 6.010,3 miliona evra u 2011. godini. Izvoz je sa 7.393,4 miliona evra povećan na 8.439,4 miliona evra, ali je uvoz istovremeno povećan sa 12.622 miliona evra na 14.449,7 miliona evra.

Šta uraditi dalje?

Rešavanje ekonomskih problema će svakako biti  ključni prioritet u delovanju Vlade RS u narednom periodu. Polazeći od postojećih okolnosti, misija ekonomske politike u tekućoj i narednom godinama svodi se na stvaranje uslova za ostvarivanje relativno visoke stope rasta BDP između 5% i 6% godišnje i dinamično povećanje stope zaposlenosti u zemlji, kroz povećanje izvoza i investicija.

Da bi se takva misija ostvarila, neophodno je u narednom periodu sprovesti reforme usmerene na unapređenje ukupne konkurentnosti privrede Srbije, koje se mogu grupisati u dva segmenta:

    a.            unapređenje opštih uslova investiranja i poslovanja;

    b.            reforma javnog sektora, koja će obezbediti dugoročnu održivost javnih finansija i unaprediti kvalitet i efikasnost usluga javnog sektora.

UNAPREĐENJE OPŠTIH USLOVA INVESTIRANJA I POSLOVANJA

Unapređenje uslova poslovanja i investiranja u zemlji podrazumeva sprovođenje niza mera, koje imaju za cilj da uslove poslovanja učine jasnim, relativno pristupačnim i predvidivim, kako bi neizvesnost, rizici i sa tim povezani troškovi poslovanja bili smanjeni. Najneophodnije reforme usmerene na unapređenje uslova poslovanja, čije sprovođenje bi imalo najveći efekat na priliv stranih direktnih investicija, obuhvataju:

1.      Pojednostavljenje uslova otpočinjanja poslovanja

Dalje pojednostavljenje uslova za otpočinjanje poslovanja, što između ostalog podrazumeva dovršetak procesa uvođenja jednošalterskog sistema za osnivanje preduzeća i zapošljavanje radnika.

2.      Unapređenje administrativnih procedura

Unapređenje efikasnosti sistema administrativnih procedura povezanih sa investiranjem i poslovanjem, pri čemu se pre svega misli na skraćenje perioda i povećanje transparentnosti procesa izdavanja građevinskih dozvola.

3.      Povećanje pravne sigurnosti

Unapređenje pravne sigurnosti, kroz obezbeđenje efikasnosti sudskih procesa, naročito u slučaju privrednih sporova, kao i unapređenje izvršnog postupka, koji bi omogućio izvršenje sudskih presuda u razumnom roku. Prosečna dužina sudskih postupaka u Srbiji je oko 2,8 godina, dok je u zemljama EU oko 1,3 godine.

4.      Rešavanje problema nelikvidnosti

Rešavanje problema nelikvidnosti, gde bi država svoj doprinos mogla da pruži kroz odlučniji završetak procesa sanacije i restrukturiranja preduzeća koja nisu privatizovana (kroz njihovu privatizaciju ili dovršetak procesa stečaja i likvidacije), kao i kroz smanjenje, tj. eliminaciju svojih docnji. Osim toga, rešavanju ovog problema bi doprinelo i pravno regulisanje obaveze plaćanja u komercijalnim transakcijama. Prosečna dužina plaćanja dobaljačima u Srbiji je oko 128 dana, što Srbiju svrstava na poslednje mestu u Evropi. Nelikvidnost usporava obrt kapitala i negativno se odražava na privrednu aktivnost.

5.      Smanjenje sive ekonomije

Smanjenje sive ekonomije i unapređenje sistema inspekcijskih službi je jedno od bitnih pitanja koje omogućava normalne uslove poslovanja, afirmiše zdravu konurenciju i predstavlja pozitivan signal u privlačenju inostranih investitora. Povećanje efikasnosti rada inspekcijskih službi i reforma poreskog sistema su neophodni kako bi se smanjila siva ekonomija u Srbiji.

6.      Unapređenje stanja infrastrukture

Budući razvoj podrazumeva dalje unapređenje putne, železničke, elektroenergetske i telekomunikacione infrastrukture. Razvijenost ove infrastrukture predstavlja osnov rasta privrede. Loše stanje može da ilustruje činjnica da, na primer, više od 55% železničke infrastrukture datira iz 19 veka, što je dosta loše.

U uslovima slabog budžetskog potencijala za kapitalne investicije, koncesiona ulaganja ili nalažnje načina za privlačenja stranih investicija u infrastrukturne projekte biće neophodne u budućem ekonomskom razvoju Srbije.

7.      Reforma poreskog sistema

Reformu poreskog sistema, koja bi podrazumevala promenu strukture poreskog opterećenja, kroz smanjenje poreza i dažbina koji se plaćaju na rad, te povećanje poreza na potrošnju. Na taj način bi došlo do smanjenja troškova rada i unapređenja cenovne konkurentnosti svih preduzeća, dok bi kroz povećanje poreza na potrošnju došlo do dodatnog opterećenja naročito sektora uvoza, pri čemu proizvodnja namenjena izvozu ne bi bila izložena tom dodatnom opterećenju. Na taj način bi bio dat indirektan podsticaj smanjenju uvoza i povećanju izvoza, te povećanju investicija i zapošljavanja.

8.      Smanjenje deficita platnog bilansa

Dalje obezbeđenje makroekonomske stabilnosti, što podrazumeva, sprovođenje mera usmerenih na smanjenje deficita platnog bilansa.  

Jedan od načina samanjenja deficita platnog bilansa je depresijacija dinara u odnosu na evro. Na ovaj način poskupljuje inostrana roba na domaćem tržištu jer se njena cena vezuje za evro što se odražava na smanjenje tražnje za inostranom robom. Takođe, domaća roba bi time pojeftinila, što bi se odrazilo na povećanje izvoza.

Pospešivanje rasta i smanjenje deficita platnog bilansa može da se ostvari i osposobljavanjem preduzeća u Srbiji iz različitih sektora da postanu izvozno sposobna. Mogućnost izvoza u određenom broju sektora direktno zavisi od sposonosti da se proizvede proizvod adekvatnih karakteristika koje zadovoljavaju određene standarde u zemaljama EU ili drugim koje predstavljaju ciljano tržište (Islamic standard i sl.) Činjnica je da veliki broj malih preduzetnika ne proizvodi proizvode, i nije osposobljen da to uradi, u skladu sa stndardima kvaliteta koji očekuje svetsko tržište.

Preispitivanje adekvatnosti mera ekonomske politike i pružanje predloga za njihovo unapređenje je od posebnog značaja kod ove teme.

9.      Adekvatno usmeravanje investicija i planski pristup u podizanju lokalne atraktivnosti za investicije

Adekvatno mapiranje zona koje su atraktivne za određene biznise sa konkretizacijom vrsta delatnosti je bitno u usmeravanju investicionih sredstva i privlačenja inostranih investitora. Preispitivanje adekvatnosti postojeće politike, njeno redefinisanje, neophodni su u narednom periodu kako bi se uspostavio adekvatan sistem stimulisanja investicija na lokalnom području.

Adekvatno mapiranje bi omogućilo da se ograničena investiciona sredstva koja je moguće obezbediti u Srbiji što efikasnije rasporede kako bi efekti bili što značajniji. Bitno je pored mapiranja da se razrade oblici saradnje u smislu definisanja strategije privatno javno partnerstva (javne investicije treba da budu u funkciji privatnog preduzetništva koje omogućava aktivaciju resursa, usvajanje mera za stimulisanje privatnih inicijativa – preduzetnici i drugo).  Mapiranje zona i određivanje prioriteta u stimulisanju investiranja treba da bude u funkciju ekonomkog razvoja, bez ključne pretenzije prikupljanja političkih poena.

10.   Usmeravanje investicija prema izvozno orijentisanim granama

Stimulisanje invsticija je bitno jer je činjnica da tek 1/5 svih investicija odlazi u proizvodnju, dok ostale investicije idu u nekretnine, bankarski sektor i slično, sektore koji nisu izvozno orijentisani. Neplansko usmeravanje investicija će svakako negativno uticati na smanjenje deficita platnog bilansa i rešavanje ekonomskih problema.

Utvrđivanje posebnih politika prema sektorima koji su izvozno orijetnisani su značajni za dugoročni razvoj. Uspostavljanje adekvatnijih uslova poslovanja kroz razne finansijske i nefinansijske olakšice, uvođenjem stimulativnih mera investiranja, prilagođavanje infrastrukture prema izvoznim sektorima i slićno, značajni su za definisanje buduće strategije ekonomskog razvoja.

11.   Stimulisanje razvoja malih i srednjih preduzeća

Mala i srednja preduzeća treba da predstavljaju osnov budućeg rasta BDP-a i smanjenja stope nezaposlenosti u Srbiji. Mala i srednja preduzeća su u tranzicionim ekonomijama jedan od nosećih stubova privrede. Nedovoljna konkurentnost malih i srednjih preduzeća u Srbiji ima značajan uticaj na nizak GDP i visoku stopu nezaposlenosti u Srbiji.

U prethodnoj deceniji u Srbiji je došlo do značajnog rasta sektora MSP, tako da je u 2010. godini oko 92% svih preduzeća, u kojima je zaposleno oko 55% ukupnog broja zaposlenih i u kojima se stvara oko 43% dodate vrednosti, pripadalo grupi MSP.

Iako navedeni podaci ukazuju na veliki značaj sektora MSP u Srbiji, uporedna analiza u odnosu na zemlje članice Evropske unije ukazuje na postojanje znatnog prostora za povećanje udela ovog sektora u ukupnoj privredi Srbije. Naime, u 27 zemalja članica EU čak 99,8% ukupnog broja preduzeća pripada sektoru MSP, pri čemu je u ovim preduzećima, u kojima se stvara oko 60% dodate vrednosti zemalja EU, zaposleno oko 67% ukupnog broja zaposlenih u preduzećima. Iz toga proizilazi da bi u narednom periodu privredni rast u Srbiji trebalo da bude zasnovan pre svega na brzom rastu sektora MSP, te povećanju njegovog udela u ukupnom broju zaposlenih i dodatoj vrednosti.

Preispitivanje adekvatnosti mera za stimulisanje sektora MSP je od velikog značaja u budućem razvoju. Takođe, bitno je preispitivanje adekvatnosti sistema oporezivanja i strategije podrške u unapređenju konkurentnosti.

12.   Unapređenje konkurentnosti privrede u Srbiji

Da bi ostvarila rast mala i srednja preduzeća, neophodno je unapređenje njihove konkurentnosti. Trenutna konkurentnost malih i srednjih preduzeća proizvodnog i uslužnog sektora u Srbiji je niska. Nekonkurentnost zavisi od mnogih faktora: slaba likvidnost privrede, opterećenja administrativnim barijerama, skupi krediti, nedovoljno znanje da bi se proizvodilo u skladu sa zahtevima svetskog tržišta. Preduzimanje mera koje bi se direktno odrazile na rast malih i srednjih preduzeća je neophodno u budućem periodu.

Ćinjenica je da je know-how, kako u tehničko tehnološkom smislu tako i upravljačkom smislu, nedovoljno razvijen u sprpskim preduzećima. Mere ekonomske politike moraju da budu afirmativne za transfer znanja i know-how-a, kako bi konkurentnost privrede bila povećana.

Analize i predlozi u identifikovanju ključnih barijera u transferu know-how-a i predlaganje mera za njihovu eliminaciju su više nego potrebni. Mogućnost granske analize (poljoprivreda, industrija, usluge i sl.) i predlaganje najefiksanijih načina bi svakako bilo od velike i značajne koristi.  Ovde je posebno značajno osposobljavanje lokalnih ekonomsko razvojnih centara za pružanje podrške preduzećima u prihvatanju savremnog know-how-a, kako bi se omogućio njihov intenzivniji razvoj i pospešila mogućnost izvoza.

13.  Adekvatnije usmeravanje netržišnih faktora u cilju unapređenja rasta

Činjenica je da netržišni faktori (faktori okruženja) koji su u najvećoj meri vezani za mere ekonomske politike, u tranzicionim zemljama predstavljaju snažan pokretač rasta. Bitna je analiza koji su ključni problemi u usporavanju rasta i iznalaženja netržišnih mera (različiti oblici subvencija, poboljšanje sistema finansiranje od strane bankarskog sektora, unapređenje i adekvatnost kopmetencija kadrova i sl.). Predlaganje mera koje bi doprinele boljem korišćenju postojećih prirodnih i izgrađenih resursa, koje nisu vezane za tipične tržišne mehanizme, je neophodno da bi razvoj bio dinamičniji, brži i intenzivniji u budućem periodu.

Nužno je definisanje profila obrazovanja u srednjim školama u skladu sa zahtevima privrede u pojednim regijama, usmeravnje naučnih istraživanja koja će omogućiti adekvatniju konverziju prirodnih dobara u ekonomske svrhe,  povezivanje aktera u klastere na lokalnom nivou i dr.

REFORMA JAVNOG SEKTORA

Sve prethodno navedene mere velikoj meri se prožimaju sa drugim segmentom ekonomskih reformi, koji se odnosi na reformu javnog sektora. Iako je drastični rast fiskalnog deficita Srbije koincidirao sa početkom svetske ekonomske krize 2009. godine, dublje analize pokazuju da je fiskalni deficit u Srbiji sistemske prirode, tj. činjenice da je obim prava iz javnog sektora, tj. nivo javne potrošnje znatno veći od poreza kojima se ta prava finansiraju. S obzirom da je u svakoj od prethodne tri godine fiskalni deficit u Srbiji bio relativno visok (preko 4% BDP), a da je slično planirano i za 2012. godinu, što je dovelo do znatnog rasta javnog duga, koji je krajem prethodne godine prešao granicu od 45% BDP, zaključuje se da bez sprovođenja temeljnih reformi javnog sektora, postoji značajan rizik izbijanja dužničke krize države u narednih par godina. Taj rizik postoji čak i pod optimističnom pretpostavkom da sve druge reforme usmerene na unapređenje uslova poslovanja budu sprovedene i da priliv stranih direktnih investicija i stopa privrednog rasta budu visoki. Stoga je neophodno u relativno kratkom roku sprovesti mere u pogledu reforme javnog sektora, koje će imati dva cilja:

·                     značajno smanjenje fiskalnog deficita, pre svega kroz smanjenje javne potrošnje, a manjim delom kroz povećanje poreza, tj. poresku reformu o kojoj je prethodno bilo reči;

·                     unapređenje efikasnosti rada i kvaliteta usluga pruženih od strane javnog sektora.

U javnosti se pod reformom javnog sektora pre svega misli na smanjenje administracije. Činjenica je da prostor za uštede na plate zaposlenih u javnom sektoru postoje, ali da te uštede ipak nisu bilansno značajne, ni dovoljne za značajnije smanjenje ukupne javne potrošnje. S tim u vezi, procenjuje se da bi reforma javne administracije trebalo da ima za cilj unapređenje produktivnosti (kroz smanjenje broja zaposlenih), ali još bitnije – unapređenje efikasnosti rada, tj. kvaliteta usluga koje administracija pruža. S druge strane, neophodno značajno smanjenje javne potrošnje moguće je ostvariti samo kroz realno smanjenje velikih stavki javnih rashoda, kao što su plate, penzije i subvencije. Pri tome, s obzirom da bi budući privredni rast trebalo da bude zasnovan na izvozu i investicijama, te da je nivo javnih investicija u Srbiji nedovoljan, bilo bi neophodno povećanje sredstava namenjenih javnim investicijama i unapređenje mehnizama za definisanje i odabir prioritetnih projekata za finansiranje iz tih sredstava. Određeni efekti na smanjenje fiskalnog deficita se mogu ostvariti i kroz primenu mera usmerenih na smanjenje sive ekonomije, što bi pre svega podrazumevalo reformu poreske administracije u cilju unapređenja njene efikasnosti. Pored navedenog, reforma javnog sektora u narednom periodu bi trebalo da obuhvati i značajne mere usmerene na povećanje produktivnosti rada, efikasnosti i kvaliteta dobara i usluga proizvedenih od strane javnih preduzeća.

Iako značajan deo prethodno opisanog programa ekonomskih reformi podrazumeva sprovođenje nepopularnih mera, koje bi se ticale značajnog dela stanovništva, alternativa takvim reformama ogleda se u nastavku perioda stagnacije ili usporenog privrednog rasta, sa sve izraženijim problemom nezaposlenosti, uz relativno izvesnu krizu javnog (a moguće i spoljnog) duga u relativno kratkom periodu od nekoliko godina. Sprovođenje ovakvih strukturnih reformi pak znači stvaranje pretpostavki za vraćanje na relativno visoke stope privrednog rasta, uz rast zaposlenosti, kroz unapređenje međunarodne konkurentnosti domaće privrede i povećanje stranih direktnih investicija.  

Tekst je pripremljen u Ekonomsko-poslovnom forumu Evropskog pokreta u Srbiji