Izveštaj o monitoringu rada Vlade, 'Socijalna politika'


Promene koje su se odigrale nakon 2000. godine, kao i globalna ekonomska kriza, poljuljale su okvire orijentacije građana, njihove sisteme vrednosti, i nametnule potrebu prilagođavanja i situiranja u novom socio-ekonomskom okruženju. Stalno zaposlenje postaje ekskluzivno dobro, socijalna promocija je neizvesna i ostvaruje se pod izmenjenim pravilima; ostvarivanje socijalnih prava je ograničeno, dok istovremenojaz između normativnog i stvarnog progresivno raste. Sve to povećava osećaj nestabilnost i nesigurnost, ali i otvara pitanje legitimnosti projekta obnove kapitalizma.

1. Javna agenda i implikacije za socijalnu politiku

Socijalne posledice promena su veoma kompleksne i krajnje protivurečne. Analize i javne rasprave o njima su, međutim, ograničene, selektivne i nesistematske. Ukratko, izostaje potpunije i celovitije razumevanje ključnih procesa i pojava, kao što su:

- Društvena i prostorna nejednakost, sub-kultura na marginama gradova, oštra politička polarizacija i njihove implikacije na socijalnu integraciju, solidarnost i participaciju, a time i stepen kohezivnosti čitavog društva;

- Siromaštvo se percipira kao temeljni problem, ali je njegovo razumevanje usko i numeričko, uz zanemarivanja socijalnog i ekonomskog konteksta koji ga proizvodi (nejednakosti, model razvoja);

- Drastični pad zaposlenosti, tj. visoka stopa nezaposlenosti, se smatra rak-ranom tranzicije, ali bez dovođenja u vezu sa ekonomijom socijalizma, kao i procesima globalizacije, i modelom ekonomskog razvoja nakon 2000. godine (ekonomska specijalizacija, industrija, ekonomska politika);

- Inercija i/ili pasivni otpor u formi jugo-nostalgije i levičarskih uverenja građana i elita posmatraju se kao barijere za tok promena, ali se istovremeno zapostavlja pitanje idejne, ekonomske i socijalne matrice obnove. To implicira i neizvesnost u vezi šire društvene podrške građana (kako se raspoređuju rizici i tereti promena, kao i ideja dobrog društva, odnosno EU integracija kao zamene za širu viziju projekta obnove, zatim protestna aktivizacija, ali na uskoj interesnoj osnovi).

Oštro polarizovanje društva oko evropskih integracija je očito, ali bez rasprave oko suštine Evropske unije. Koncept „povratak u Evropu“ zamenjen je „integracijom u EU“', dok se ideja „Evropeizacije' svela na 'EUizaciju“ - dakle harmonizaciju regulative i institucija. Ne problematizuje se ni proces „EUizacije“ u kontekstu marginalizujuće uloge domaćih institucionalnih i ekonomskih aktera u procesima reformi. Shodno tome, reforme se vide kao iznuđene da bi se ušlo u EU, a ne kao neophodne i preko potrebne, tj. spolja definisana agenda, rokovi i akcije, a ne unutrašnje vođena dinamika i modernizacija. Ne problematizuje se, takođe, uloga drugih stranih aktera, a posebno u kontekstu formacije i odgovornosti lokalnih elita i srednje klase. To proizvodi problem sprovođenja ključnih reformi, jer se one vide kao strana agenda. To otvara niz dilema, poput: 1) na čemu se zasniva osnovna matrica reformi i 2) da li su domaći akteri nosioci ili samo tehnički izvršioci. S druge strane, postoji i obrnuta dilema: da li bi bez Svetske Banke, MMF-a i EU uopšte i bilo temeljnih reformi?!

2. Socijalna politika

U ovakvom kontekstu, retko se sistematski problematizuje i kritički raspravlja o socijalnoj politici i njenim programima. A upravo programi socijalne politike obezbeđuju legitimitet zajednice, povećavaju poverenje, nude okvir životne i kulturne orijentacije, ojačavaju socijalnu integraciju i doprinose ekonomskom razvoju.

U našoj zemlji socijalna politika se, međutim, konceptualno svodi na tzv. „socijalni sektor“, unutar kojeg se teme i problemi tehnički analiziraju i rešavaju, najčešće u kontekstu budžetskih okvira i ograničenja. Dakle, u pitanju su javni programi socijalnog osiguranja poput penzijskog, zdravstvenog i osiguranja za slučaj nezaposlenosti, uz podsistem socijalne zaštite, ali se oni ne posmatraju integralno i u jednom širem konceptualnom i socijalnom kontekstu. Ovi programi su administrativno definisani, sa nadležnim ministarstvom na vrhu i pratećim agencijama koje omogućavaju njihovu realizaciju. To otvara dva poznata problema. Prvi je problem koordinacije i saradnja na nivou centralne administracije.

Drugi je kako intergrisati šire teme, agende i probleme i kako upravljati procesima i projektima koji prevazilaze administrativne podele. U takve sadržaje spadaju, primera radi, demografska politika, posebno starenje stanovništva, problem društvene i prostorne nejednakosti, socijalna mobilnost, siromaštvo, socijalna kohezija, itd.

Iz svega ovoga proističe da se dinamika odnosa, procesa i aktivnosti unutar domena socijalne politike sasvim pojednostavljaju: interesne grupe zagovaraju zaštitu ili proširenje svojih prava, a o institucijama i programima se raspravlja uglavnom u kontekstu kapaciteta i cena usluga. Na to se najčešće svode i istraživanja, kao i zvanični izveštaji ili (javne) rasprave. Razloga za ovakvo reduciranje je mnogo, a u to svakako spada i odsustvo sistematskih i komparativnih analiza, kao i nedostatak ozbiljnog monitoringa i evaluacije efekata i mera koje država usvaja i sprovodi.

3. Nova Vlada: izborne najave i inicijalni koraci

Zbog rastućeg budžetskog deficita, javne i privatne zaduženosti, kao i započetih programa javne štednje, nova Vlada je očito suočena sa stalnim zahtevima za preraspodelu budžeta i smanjivanje javnih programa, rezanje subvencija, kao i nastavak privatizacije ne samo ekonomije, već i programa socijalne politike. Iako će naš fokus biti ograničen na prve akcije i definisane prioritete u oblasti socijalne politike, nastojaćemo da relevantne teme, programe i projekte posmatramo u široj i razvojnoj perspektivi.

U našoj tradiciji, monitoring jedva da postoji. Obavlja se uglavnom formalno jer nije ugrađen kao integralni deo praćenja regulative ili programa. Obično se svodi na samoevaluaciju pošto ga sprovode agencije koje realizuju konkretne programe. I što je karakteristočno, izostaje analitičko-istrazivački aspekt monitoringa. Tek poslednjih godina inostrani donori uvode monitoring kao redovnu praksu, ali to je na nivou pojedinačnih projekata i ova nova praksa nikada nije sistematski evaluirana. Jedino velike multilateralne agencije poput Svetske Banka, EBRD, UNPD-a, unose ovu dimenziju u evaluaciji ekonomskih i socijalnih procesa. Stoga je i ovaj monitoring prvih sto+ dana rada nove Vlade samo naznaka jedne moguće sistematske prakse. Nova Vlada još uvek nije formulisala svoje planove i programe socijalne politike, a odsustvo monitoringa i sistematskih analiza nas ograničava u postavljanju diferencijalne dijagnoze i rekonstrukcije ključnih tokova. Ono što je važno, međutim, jeste da nastojimo da našu analizu zasnivamo na široj zamisli socijalne politike. Da bi bio pravi, monitoring bi trebalo da počne sa analizom ciljeva, pristupa i dinamike ključnih vladinih programa i projekata. Zatim bi usledila implementacije vladine agende: zakoni, uredbe, strateški programi i razvojni prioriteti. I na kraju, promišljali bi svrhu, obuhvat i kvalitet projekata kada se u pitanju glavni transferi i usluge. Kako je to neostvarivo, pokušaćemo uglavnom konceptualno da procenjujemo najave i prve korake.

4. Predizborne najave

„Socijalne“ teme su dominirale u predizbornoj kampanji svih političkih partija. Najveći broj tema je bio formulisan populistički - dakle, uprošćeno, bez obrazlaganja i realnih ciljeva, druge su inspirisali stvarni problemi, dok su treće bile in, tj. bila su to reagovanja na nove teme koje naše vreme vrednuje, kao što su manjine i ranjive grupe. Tako je SNS u svoje osnovne ciljeve uvrstio razvojnu ekonomiju, socijalnu politiku i socijalnu pravdu, a kao prioritete socijalnu sigurnost, ravnopravnost i solidarnost, dakle bazično socijalnu državu. Konkretnije, zalaganje za porast zaposlenosti, smanjivanje siromaštva, porast standarda, kao i podršku mladima, starima i ranjivim grupama. Za SPS, osnovni ciljevi i prioriteti su slični, ali je lista njihovih konkretnih tema šira i nešto preciznija. Tu su, položaj i prava radnika kao i uslovi rada, porast plata, ali i kolektivno pregovaranje, socijalni dijalog, i progresivno oporezivanje i smanjivanje socijalnih razlika. Ni URS se bitno ne razlikuje u formulisanju opštih prioriteta, ali je specifičan u najavi smanjivanje poreza na plate, garatovanju minimalnih penzija, jačanju privatnih penzionih fondova, selektivnih subvencije za nerazvijene regione i zapošljavanje, kao i povećanje sredstava za Nacionalnu službu za zapošljavanje.

Veliki broj ovih najava/poruka se u jednom zgusnutom, lapidarnom i uopštenom okviru unosi u Koalicioni sporazum za novu Vladu, a ponavlja još jezgrovitije u ekspozeu mandatara nove Vlade. Ali već u prvim suočavanjima sa realnošću, tj. u rebalansu budžeta za 2012, a posebno budžeta za 2013. godinu, agenda se menja i fiskalna konsolidacija potpuno dominira. Ona, s jedne strane, najavljuje nove poreze i poreske prihode, dok s druge strane uglavnom zamrzava i samo delom smanjuje javne rashode.

U takvom okviru, programi socijalne politike se praktično zamrzavaju ili će njihov minimalni porast pojesti inflacija. Glavni problem se javlja u blokiranju mogućeg razvoja jer za investicije u ekonomiju i socijalnu politiku jednostavno neće biti sredstava. To za oblast socijalne politike implicira privremeni prestanak inovacija, širenje programa i neizvesnost oko kvaliteta usluga.

5. Nekoliko važnih socijalno-političkih domena

5.1. Siromaštvo

Stagnacija ili opadanje BDP-a, drastičan pad zaposlenosti, kao i konsolidacija javnih finansija, ozbiljno vraća siromaštvo kao ključni problem. Porast troškova života, posebno rast cena osnovnih životnih namirnica i energije, daju novu dramatiku i predstavljaju poziv za urgentnu akciju.

Uspešan ekonomski program je osnova za smanjivanje siromaštva, ali njegov uspeh, između ostalog, zavisi od ugradnje posebnih mehanizama za smanjenje siromaštva u sve relevantne programe. U ovom inicijalnom periodu Vlada je fokusirana na konsolidaciju javnih finansija, odnosno javnu štednju, a to ugrožava investiranje i razvoj, ali je moguće i negativno delovanje instrumenata sa socijalno-političkim ciljevima. Dakle, koje i kakve subvencije, podsticaji, porezi i doprinosi, akcize ili PDV.

Prva, i za sada jedina, inicijativa za smanjivnje siromaštva, a pogotovo siromaštva u zimskim uslovoma, tiče se novog Pravilnika koji reguliše energetsku pomoć za najsiromašnije ili popularno nazvane socijalne karte. Ovaj skupi, dugo najavljivani nikada potpuno dovršeni projekat je i ovoga puta neizvestan. Za razliku od razvijenih zemalja, Srbija nema pouzdanu i funkcionalnu bazu podataka na osnovu koje bi se brzo i jednostavno mogao izvršiti popis svih građana koji ispunjavaju definisane kriterijume i na taj način ostvaruju pravo na pomoć. Drugo, pitanje je da li će započeta budžetska konsolidacija uopšte ostaviti prostor za ovakve rashode. Za to nam se čini da će podrška na kraj ubiti ograničena na one koji se već nalaze u postojećim registrima (socijalna i dečija zaštita ili penzioneri sa najnižim primanjima). Kao zanimljiva inovacija, nudi se vaučer, dakle novčana podrška koja se može upotrebiti samo za troškove energije. Zvaničnici procenjuju da se broj građana koji bi ostvarili pravo na ovaj oblik pomoći kreće između 200 i 300.000 (a neki i do 700.000). Neophodno je izvršiti procenu da li usled budžetskih ograničenja, država može ponuditi substancijalnu ili samo simboličnu podršku.

Finansijski transferi naše dijaspore (doznake) iznose oko 5 milijardi evra godišnje i time prevazilaze prosečna strana ulaganja na godišnjem nivou. Na taj način ona vitalno utiču na balanse izvoza-uvoza, direktno i indirektno na balansiranje budžeta, jačanje domaće tražnje, kao i životni standard stanovništva i smanjivanje siromaštva. O svemu ovome se međutim, malo zna, ne istražuje se i javno ne raspravlja. Zato je preko potrebno da se analizira i valorizuje učešće ovih sredstava u održavanju životvog standarda. Ostaje otvoreno pitanje da li će nova Vlada pokušati da deo ovih sredstava pretvori u štednju u bankama, ulaganja ili u mali i porodični biznis, dakle u kreiranju ambijenta za realizaciju ovih aktivnosti?

5.2. Socijalna zaštita

Ovaj važan segment socijalne politike izložen je izuzetnom pritisku i izazovima u ključu porasta zahteva za finansijsku podršku ali i usluge socijalne zaštite. Pritisak postoji i za razvijanje mreža usluga na lokalnom nivou. U medijima i stručnoj javnosti polako se pojavljuju do sada manje vidljive teme i grupe siromašnih. To su „suvišni ljudi“ –dakle oni koji nisu zaposleni, nemaju penzije, nisu registrovani ni u jednom sistemu socijalne politike. Sve je aktuelniji problem porasta broja beskućnika, „zima se javlja kao socijalno pitanje“ (grejanje, snabdevanje, usluge), pritisak za otvaranje „narodnih kuhinja'“ dok se pojavljuju i neke nove marginalizovane grupe - rastući broj onih koji gube, pa opet nalaze posao u legalnoj ili sivoj ekonomiji, slabo plaćeni, bez penzijskog osiguranja.

S druge strane, budžetska ograničenja i inflacija realno smanjuju fondove za podršku ovim grupama.

Iako budžet za 2012. godinu, ne predviđa smanjivanje sredstava za socijalnu zaštitu, može se očekivati da će doći do realnog pada visine socijalnih prestacija, čak i broja korisnika. Novi Zakon o socijalnoj zaštiti ima reformski potencijal jer pored javnog sektora, kao pružaoce usluga uvodi privatni i treći sektor. To dovodi do porasta privatnih domova za stare, usluga pomoći u kući ali i nekih drugih socijalnih usluga. Uloga države se takođe menja. Akreditacija, licenciranje, a posebno stručni nadzor postaju izuzetno važni. To implicira i pomeranje težišta na lokalnu samoupravu, dakle, različite lokalne inovacije i inicijative, kao i pojavu lokalnih fondova, mreža i programa, ali i otvara pitanje lokalnih kapaciteta. Naši intevjui indiciraju, međutim, da su prateći instrumenti poput uredbi, uputstva, pravilnika retki ili nepostojeći, tako da licenciranje, akreditacije, stručni nadzor su ili upitni ili se ne realizuju.

5.3. Oblast rada i zapošljavanja

Fiskalna konsolidacija je potisnula u duboku pozadinu ekonomske strategije i programe u kontekstu mogućeg porasta zaposlenosti. Pažljivo posmatranje ukazuje da je privlačenje stranog kapitala i dalje ključ za ekonomski rast, dok retorika o stvaranju povoljnijeg ambijenta za investiranje za strane ali i domaće ulagače i dalje dominira, ali bez jasnih najava i akcija. Anti-korupcijska kampanja se vidljivo pojačava, ali ona je za sada u sferi represije. Najava depolitizacije javnih preduzeća i još neke mere su u zakonodavnoj proceduri. Sve ostalo se moze podvesti pod kvazi-kejnzijanski model u kojem država podstiče strane investitore(4-10.000 evra po radnom mestu), ali ne i domaće. Dosadašnja praksa pokazuje neke rezultate, ali niti ima dovoljno investitora, niti ima dovoljno sredstava za radikalnije zahvate. Upravo najavljeni veliki kreditni portfolio u saradnji sa Evropskom investicionom bankom u iznosu od oko 500 miliona evra za davanje zajmova velikim, srednjim i malim preduzećima mogao bi biti značajan, naravno, ukoliko dođe do njegove realizacije I bude racionalno utrošen. U suprotnom, biće novo i preteće zaduženje. Budžetom za 2013. godinu nastavlja se kontinuitet programa i projekata zapošljavanja (programi i mere namenjene specifičnim grupama, programi prekvalifikacije i dokvalifikacije, podsticajni programi), ali sada u znatno težim uslovima. To implicira da će u fondovima dominirati troškovi novčanih transfera, dok će za aktivne mere zapošljavanja sredstva ili stagnirati ili se čak relativno smanjivati. Najavljuju se i neki inovativni i alternativni programi, kao što su razvoj porodičnog biznisa, razvoj zadrugarstva, javni radovi, ali izostaju konkretni koraci. Za sada u pripremi je samo nacrt Zakona o socijalnom preduzetništvu i zapošljavanju u socijalnim preduzećima. Ovo će biti inovacija, mada se javljaju primedbe da se ovaj koncept prožima i preklapa sa idejama zadrugarstva, pa i trećeg sektora. Drugi prigovor je da u uslovima ekonomske krizi teško da će se naći preduzetnici investitori čiji će ključni motiv biti socijalno zapošljavanje. U pitanju je, u stvari, tzv. projekat pozitivne diskriminacije, tj. fokus na zapošljavanje specifičnih, ranjivih grupa (osobe sa invaliditetom, Romi, korisnici naknada za zapošljavanje, stariji od 50 ali nezaposleni). Očekuje se i Vladin predlog za izmenu poreskih propisa da bi se obezbedile pogodnosti i podsticaji za socijalno preduzetništvo i, posebno, za socijalna preduzeća.
Iz različitih miljea sve su glasniji predlozi za dalju „fleksibilizaiju radnog zakonodavstva“, tj. da zapošljavanje i otpuštanja zaposlenih postane (manje ili više) diskreciono pravo poslodavca. U ovako delikatnom trenutku u kojem se Srbija trenutno nalazi, međutim, još nema zvaničnih inicijativa, niti se javno predlaže nova regulativa. Pojavljuju se analize u ključu prekariata, tj. povremenog rada i rada na određeno vreme, prekovremenog a neplaćenog rada, kao i prakse zapošljavanja (žene) i otpuštanja u kontekstu pacifikacije zaposlenih. Mediji ukazuju i na praksu da se realne, tj. stvarne isplate znatno razlikuju od onih formalno prijavljenih. Ovo je važno u kontekstu socijalne politike, tj. budućih penzija, naknada po osnovu zaposlenosti, zdravstvenog osiguranja, odnosno ugrožavanja javnih fondova za ove svrhe.

5.4. Penzioni sistem

Penzioni sistem je prenapregnut i na ivici kolapsa. Shodno tome, zahtevi za temeljnu privatizaciju, odnosno za ojačavanje III i uvođenje II stuba osiguranja, kao i kresanje ili stagnaciju njegovih fondova (doprinosi, podrška budžeta), bili su očekivani. To se, međutim nije desilo. Nema najava da će biti sprovedena temeljna reforma sistema, već su na delu budžetska prilagođavanja. Zvaničnici uveravaju da sredstava ima dovoljno za redovnu isplatu penzija. Najavljuje se da neće doći do podizanja starosne granice za odlazak u penziju, osim onog postepenog, koji je već u toku. Budžet za 2013. godinu najavljuje povećanje visine penzija od samo 2%. Dakle, napušta se postojeća formula indeksacije, a procenjena inflacija za 2013. godinu će značajno smanjiti iznos penzija. Optimizam da će ekonomska obnova i projekcija budžeta za 2013, 2014. i 2015. godinu, smanjiti učešća države u fondovima za penzije od 47,7% na 29% je zaista upitan, ali zato se mogu očekivati nova pooštravanja uslova za ostvarivanje prava, stimulansi za nastavak rada ili ponovno zapošljavanje; zalaganje za novu formula za indeksiranje ili manje tehničke promene. Visina penzija će očito zaostajati u odnosu na visinuzarada, ali opadanje njihovog udela u BDP je i dalje neizvesno ukoliko ne dođe do značajnijeg ekonomskog rasta i povećanja stope zaposlenosti.

5.5. Zdravstveni sistem

Zdravstvo nije bilo agenda tokom predizborne kampanje. Za sada nema najava nekih većih, sistemskih reformi. Centralno pitanje u ovom sektoru postala je, sasvim neočekivano korupcija, koja je izgleda endemska. O tome se javno raspravlja, posebno od strane Doktora protiv korupcije. Ministarstvo zdravlja zato najavljuje centralizaciju javnih nabavki medicinske opreme i lekova, kao i strogo poštovanje propisa i procedura. Iz ugla socijalne politike, trenutno su u fazi javne rasprave o dva zanimljiva zakona: Zakon o zaštiti prava pacijenatai Zakon o zaštiti osoba sa mentalnim smetnjama. Predlagači veruju da će ovi zakoni označiti početak promena u odnosima između lekara i pacijenata ali i kada je u pitanju poštovanje prava pacijenata. Značajna novina je i uvođenje „Zaštitnika prava pacijenata“. Međutim, jedno od udruženje za zaštitu prava pacijenata „Pravo na zdravlje“ smatra da ovaj akt nije u skladu sa Evropskom poveljom o pravima pacijenata, kao i da ostavlja prostor za kršenje prava, pa i korupciju. Kada su u pitanju lekovi, posebno oni sa „pozitivne liste“, od 1.1.2013. godine, doći će do izjednačavanja privatnih i državnih apoteka i lekovi na recept će moći da se podignu i u jednim i u drugim ustanovama.

Zdravstvo je već uveliko privatizovano u kontekstu mreže agencija, ali i plaćanja usluga. Stomatološke usluge su, primera radi, potpuno komercijalizovane. Funkcionisanje javnog sektora je skoro paralizovano zbog ograničenih fondova i dugova od 13,5 milijardi dinara. Zato će rasti zahtevi za dalju privatizaciju, ali i formulisanje adekvatnog modela koeegzistencije privatnog i javnog zdravstva. Vidljivi su i zahtevi za dodatno osiguranje ili povećanje participacije građana od 20% u cenama usluga. Pojava privatnih zdravstvenih fondova implicira: 1) usmeravanje zdravstvenih usluga ka novim fondovima, kao i 2) reduciranje javnog sektora ka platežno manje sposobnim klijentima.

U novom okruženju, ali i zbog dramatično smanjenih resursa, ključna ponuda javnog zdravstvenog osiguranja, tj. „osnovni paket usluga“ i „pozitivna lista lekova“ nisu tehnička pitanja, već čine temelj javnog zdravstva. Oni definišu obim i kvalitet usluga koje pokriva država, i određuju šta je individualna odgovornost (pristup, dostupnost, jednakost). To, medjutim, nije javna agenda o kojoj se raspravlja ili istražuje. Na marginama skupova ili tekstova provejava da se neke usluge i ne pružaju zbog kvaliteta obuke ili opreme, da se zbog budžetskih restrikcija usluge vremenski ograničavaju i da se selekcija za medicinske usluge koje se pružaju u inostranstvu vrši prema nekim drugim kriterijumima, a ne zdravstvenim. Neka od ponuđenih objašnjenja su sasvim neobična i nelogična: izgleda da zdravstvene službe dodatno zapošljavaju medicinsko i drugo osoblje i mimo ugovora sa RFZO. Procenjuje se da od oko 120. 000 zaposlenih u zdravstvenom sektoru, 15. 000 zaposlenih nije plaćeno od strane RFZO.

Pitanje koje se logično nameće je da li to plaćanje iz „unutrašnjih rezervi“ ide na račun nabavke i održavanja opreme i investicija ili možda kvaliteta usluga koje ustanova pruža. Novi fokus na primarnu zaštitu deluje iznuđen, a ne kao izbor podržan raznim reformama. Često se može čuti da se primarni javni sektor pretvara u „mrežu za prevenciju“, ali iza toga se krije stvarnost u kojoj je pacijentima dostupna mahom elementarna dijagnostika. Moguća konsolidacija i rekonstrukcija zdravstvene mreže otvara pitanje realne dostupnosti i kvaliteta usluga zdravstvene zaštite posmatrano prema teritorijalnom principu, ali i kada su u pitanju različite socijalne grupe (posebno Romi). Najavljena decentralizacija dodatno aktuelizuje pitanje dostupnosti zdravstvenih usluga i nacionalne solidarnosti, kao i kapaciteta na lokalnom planu.

5.6. Socijalno-politički aspekt obrazovanja

Kao što je poznato, naše društvo se još uvek suočava sa nepotpunim obuhvatom dece osnovnim i srednjoškolskim obrazovanjem, ali i niskom stopom univerzitetski obrazovanih građana (11% sa višim i visokim obrazovanjem, dok je u zemljama EU taj broj preko 30%). Društvo se suočava sa čitavim nizom dilema i pritisaka u vezi sa finansiranjem sistema obrazovanja (3% u Srbiji a u EU oko 6% od BDP). Pivatizacija obrazovanja je već dosta odmakla i ona se ogleda kako u otvaranju privatnih fakulteta, tako i u rastućem učešću privatnih sredstava u finansiranju obrazovanja. Primera radi, niko ne problematizuje tzv. „đački dinar“ koji se sve manje koristi za vannastavne delatnosti, a sve više za redovnu nastavnu aktivnost. „Uskoro će studurati samo deca imućnih“ lamentiraju mediji ukazujući da uglavnom potomstvo srednje i više klase upisuje studije. Stopa osipanja je veoma visoka, oko 30%, (u EU 14%), a to su mahom deca sa sela i periferija velikih gradova. Ovaj podatak upozorava da se socijalna mobilnost zaustavlja u okvirima sela, radništva i marginalnih krugova. Takva situacija otvara čitav niz tema na koje nemamo sistematske i pouzdane odgovore. Dakle, problem stipendija ili povlašćenih studentskih kredite, studentski stnadard, domova za studente i učenike, inkluzija specifičnih, ranjivih grupa, kao i problem korupcije.

Kako stvari stoje, nova Vlada do kraja novembra 2012. godine, nije donela nijednu uredbu ili meru u oblasti obrazovanja. Jedino je usvojena Strategija razvoja obrazovanja do 2020. To je dokument pripremljen za vreme mandata prethodne vlade, koji najavljuje radikalne promene u obrazovnom sistemu. Između ostalog, skoro udvostručenje rashoda za obrazovanja, drastično povećanje učešća visokoobrazovanih, 'evropski' nizak nivo osipanja, ujednačavanje javnog i privatnog sektora, kao i visok kvalitet na svim nivoima... Ovaj strateški dokument je, međutim, još uvek bez pratećih instrumenata za implementaciju: akcionog plana, kao i preciznijeg budžetiranja. Uz to, nedostaju prave i pouzdane reference i analize samog obrazovnog procesa, akademskog istraživanja, opremljenosti biblioteka, baza podataka, fondova namenjenih istraživanjima, oživljavanje profesionalnih udruženja, naučnim časopisima i međunarodnoj saradnji.

5.7. Poreska politika

Poreska politika nije ograničena na punjenje budžeta i finansiranje javnih programa, već ima i neposredne socijalno-političke implikacije (redistribucija primanja u korist siromašnih ili imućnih); dakle, porezi na lične dohotke i/ili ukupna primanja, kao i stope PDV-a na robe i usluge, odnosno visina doprinosa direktno uvećavaju/smanjuju životni standard i izglede većeg dela građana. Prve mere Vlade išle su, međutim na konsolidaciju javnih finansija, pa je povećan PDV sa 18% na 20%, kao i porezi na dobit i dohotke sa 10% na 15%. Porez na zarade je, kao i u drugim tranzicionim zemljama, tzv. flat rate, dakle ista i relativno niska stopa na sve zarade. Shodno tome, zaposleni sa nižim zaradama se oporezuju relativno više. Implikacije na standard građana, posebno ranjivih grupa, videće se uskoro.

5.8. Decentralizacija

Očekivalo se da će se decentralizacija nalaziti pri samom vrhu prioriteta nove Vlade. Prenošenje ovlašćenja i odgovornosti na organe samouprave (fondovi, administrativni, stručni i institucionalni kapaciteti), kao i precizna preraspodela nadležnosti između nacionalnih i lokalnih tela, posebno u oblasti socijalne politike, predmet je rasprava i suprostavljenih pritisaka, ali daleko od javne scene, osim kad je u pitanju pokrajina Vojvodina. Još uvek, međutim nema zakonodavnih ili drugih programskih inicijativa.

5.9. Civilno društvo i socijalna politika

Uvođenje ovog novog i značajnog aktera u oblast socijalne politike predstavlja važan trend sa kojim se počelo nakon 2000. godine. Dakle, javno-privatno partnerstvo, direktne inicijative, pritisak i kritika koji stavljaju državu u poziciju glavnog, ali ne i jedinog aktera u oblasti socijalne politike. Socijalno preduzetništvo, mreže civilnog društva, korporativna filantropija, zadužbine i fondacije, volonterstvo, kao i tradicionalne forme uzajamnosti, štednje i podrške, postali su legitimna javna agenda. Postoji i niz konkretnih projekata kojima se uvode novi akteri ili koncepti u delovanju pojedinih ministarstava ili lokalnih zajednica. Stvaraju se specificni klasteri ili mreže koje iniciraju, podržavaju ili delimično implementiraju pojedine programe. Ipak, u ključu pluralizacije socijalne politike, treći sektor vidno zaostaje za privatnim sektorom koji se probija u sferi socijalnih usluga. Treći sektor i dalje ostaje u sferi treninga i zagovaranja i zastupanja, uz povremene inovativne usluge i eksperimente. Da li će se trend nastaviti ili će ekonomska situacija i fiskalna konsolidacija zamrznuti ili odložiti ovu agendu, ostaje da se vidi. Tokom jeseni 2012, rasprave, ideje i inicijative ne izlaze iz kabineta, agencija ili mreža civilnog društva. U kontekstu ovog projekta, međutim, zanimljiva je nova Inicijativa za praćenje socijalne politike koalicije 17 nevladinih organiazcija na čelu sa Građanskim Inicijativama, koja se fokusira na različite manjinske i ranjive grupa. U svakom slučaju, ovaj novi trend tzv. welfare mix (javni-privatnitreći sektor) predstavlja još jedan, nedovoljno istraživani aspekt socijalne politike.

5.10. Istraživačka praksa i istraživačka zajednica

Monitoring mora obuhvatiti i ovu važnu oblast koja je kod nas relativno zapostavljena. Neophodan je analitički okvir i analiza istaživačkih institucija, profesije, projekata, finansiranje, kao i međunarodne saradnje i domaće kooperacije, ali i stanja u bibilotekama, izdavaštvu naučnih časopisa i knjiga, bazama podataka, kao i raspravama, konferencijama, ugledu u javnosti i samim tim mogućnostima uticaja na političku elitu. Ova dimenzija se pojavljuje kao preduslov temeljnih reformi.

Ovde se ne negira da postoje pokušaji, eksperimenti ili delimični monitoring, ali to nije strateški, sistematski i kontinuirano. Tako, primera radi, unutar sistema socijalne zaštite (vidi web site Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu) započelo je kreiranje baze podataka o projektima, nosiocima, oblastima i ciljnim grupama.

U poslednjih nekoliko godina, medjutim, nema redovnog ažuriranja podataka, tako da ovaj izvor više nije pouzdan. Slično je i sa bazom podataka „Socijalni profil opština“ (novčani transferi- korisnici i visina transfera, nezaposlenost, najniže penzije, raspoloživi fondovi). I pored iskazanog interesa, ni ova baza podataka nije ažurirana od juna 2012. Načinjena je i lista indikatora za praćenje efekata u nekoliko ključnih oblasti socijalne zaštite, a u toku su pripreme za bazu podataka za usluge na lokalnom nivou. Uz podršku Svetske Banke (DIALS Projekat), postoji i komponenta koja se odnosi na Informacioni sistem socijalne zaštite. Očito je, medjutim, da većina ovih inicijativa funkcioniše samo delimično ili brzo zapada u hibernaciju.

6. Tamna strana meseca

Nova Vlada je tek započela svoj mandat, a stanje ekonomije, fiskalni i drugi deficiti, nameću svoja ograničenja. Ukratko, socijalna politika ostaje u svetu retorike i poruka javnosti ili unutar (samo)izolavanih resora. Promene su minimalne, još uvek lišene strateške vizije, kao i bez temeljnih analiza i istraživanja. Ovakvo tehničko i pragmatično poimanje socijalne politike proizvodi, međutim, nekoliko ključnih problema. Prvo, otežava razmišljanje o alternativama i smanjuje inovativnost. Drugo, pogrami i mere socijalne politike se svode na reševanja budžetskih i administrativnih ograničenja i prepreka, a zapostavlja se sama svrha, obim i kvalitet programa. Treće, podjednako važno, čitav niz tema i problema postaju nevidljivi ili sasvim marginalizovani.

Ovo je samo kratka i nepotpuna lista tema koje kao da su deo „tamne strane meseca“, tj. o njima se malo zna, dok temeljna i suštinska rasprava između relevantnih aktera, kao po pravilu, izostaje:

- Spoljne (odliv mozgova) i unutrašnje migracije (nova tranziciona urbanizacija ili nekontrolisani rast gradova, „beogradizacija“, gašenje sela, urbana naselja koja se formiraju uz glavne puteve);

- Urbano siromaštvo (periferije velikih gradova), ilegalna stambena gradnja, problem nehigijenskih naselja, politika stanovanja (socijalne posledice masovne privatizacije stanova, stambeni uslovi i stanogradnja, posebno razvoj sektora za izdavanje stanova, socijalno stanovanje);

- Starenje stanovništva, ali i investiranje u potomstvo, odnosno stvaranja uslova za razvoj dece i omladine (struktura porodica, javna podrška i usluge, uslovi školovanja, socijalna mobilnost), problem porodičnog nasilja koje je u porastu;

- Uslovi i kvalitet rada, sigurnost zaposlenja, politika zarada, tj. pitanja primarne (kolektivni ugovori, socijalni dijalog) i sekundarne distribucije (mehanizmi redistribucije, poreska politika se tretira kao tehničko pitanje);

- „Nevidljivo i suvišno stanovništvo“ (dugotrajno nezaposleni, siva ekonomija, građani bez zdravstvenog i penzionog osiguranja, bez redovnih prihoda, posebno oni na pragu starosti);

- „Kultura siromaštva' (izloženost dugotrajnoj nezaposlenosti koja ima tendenciju da preraste u neaktivnost, crna ekonomija, struktura potrošnje u ključu preživljavanja, „život u prigradskim naseobinama“, višegeneracijske porodice u urbanim prostorima);

- Socijalna integracija (civilno društvo, socijalni kapital, kriminal i nasilje, tolerancija prema drugima/različitosti, “govor mržnje“, položaj nacionalnih manjina, populizam); - Izostaju, ili su sporadične i parcijalne analize i rasprave o obimu, tematskom okviru i kvalitetu istraživanja u oblasti socijalne politike; teško je prisetiti se analiza ili rasprava o istraživačkoj i profesionalnoj zajednici – kadrovima, uslovima rada, fondovima; slično se može reći i kada su u pitanju baze podataka, statističko praćenje, međunarodna saradnja; kvalitet monitoringa i evaluacije vlastite delatnosti ili važnih programa tek počinju da se konceptualizuju i eksperimentalno promovišu.

7. Umesto zaključka

Očito je da problematika socijalne politike iziskuje ne samo ozbiljnu javnu raspravu, već i temeljnu rekonceptualizaciju, otvaranje novih tema, serije istraživačkih projekata, komparativne analize, oživljavanje istraživačkih zajednica i njihovih profesionalnih udruženja, kritičku analizu projekta tranzicije i njegovih programa, dijalog unutar i između profesija, kao i između profesionalnih i politickih elita. I ne samo to, više nego ikad potreban je jedan širi idejno-konceptualni okvir za razumevanja i promenu našeg socijalnog miljea. To, pored ostalog, podrazumeva i viziju „dobrog društva“, dakle poželjnu alternativu postojećim ekonomskim i političkim aranžmanima, pa set društvenih vrednosti na kojima se temelji vizija, zatim stratešku dijagnozu „socijalnog pitanja“, kao i temeljna promišljanja o neophodnim reformama, kao i savezništvima i konsenzusu oko pravca promena.

Podnosilac izveštaja: dr Miroslav Ružica i mr Jelena Vidojević, stručni saradnici na projektu za oblast socijalne politike. U sastavljanju izveštaja pomogli: Gradimir Zajić i Suzana Jovanović.